 |
*arkzinov literarni kutak*
|
A? Kako je ovde? Dobro je, dobro. Kako moze da bude. Sta da vi kazem. Moze loso, a moze i gore. Jebes ga, tako smo svet. Proklet. Ne moz' da prodje neko normalnìje vreme a da se mi ne karamo. Lepo sam mojima rek'o: cim smo poceli da 'se kucimo, sa'ce ovi da udare. Oce, 'oce - a to ti govorim o'pre pet godine. Jes', znao je batko odma' s'a ce da bude.
Jes', ovoga mi krsta. Znao sam. Ja nemam neke skole, znas kako je to kod nas, moji tatko i mater mi rekose jos kad samo bio mal, kaze: koji ce mu andrak skola, da trosi vreme i pare.
A ja gi kazem, tatko bre, pa ne kosta bre, skola nista u ovu nasu Jugu. Al' nece on ni da cuje. Nije teo ni da razgovàra sa mene, jeb'o ga onaj ko ga napravi tako zajebata.
Jebes mu mater, takvi smo mi Cigani. K'o da nas nije dosta da nas, da prostis, kara ko stigne, mi se medju sebe natèzemo k'o neki'.
A sta? Sta sam mog'o? Mi smo se preseljavàli ni sam ne znam koliko puta, i dosli lepo na kraju u Zagreb. Lepo nam bilo. Poceli da se kucimo. Ja sam poc'o da radim, dobar pos'o. Brusili nozeva, sakupljàli, razumes, zelezo, lim, prodavali na Janjevci. Pocele pare da dolaze. K'o razmìsljam da kupim neku kucu, neko stanovànje, k'o coveku da sa famìliju pocemo svi da zivemo k'o ljudi. I nadjem fino mesto, plac, lepo, tamo u Dubravu. Bilo jos nasi' Cigana. A imali smo i dokomenta. Isli da se registrujemo u opstini, dala nam drzàva papiri, licne karte.
I sta?
Sredili se, kupijo televizor,
radijo, kasetofon,
sve. Struja, cesma. Rek'o bi covek 'oce i nama jednòm sreca da se potrèfi. Moji sretni, moj tatko kaze mi: 'ti bi Sejdo treb'o da mislis, polako zenu da nadjes, da ti nadje tatko najlepsu - ovde, u Zagreb sto ima'. Majka - sve place od srecu: 'jao, snaju u kuci da mi dovede, da majka moz' na miru d' umre!
Kakvo, bre majko,
umiranje sta ti je bre? Al' ne slusa ona, nego samo suze brise. Taka ti je ona. Nas ima deset dece, al' ja sam uvek nekako bijo najdrazi u majke.
I sve ti tako lepo ide, tako ti mi planovi spremamo, ne da meni neki andrak mira. Reko sebe: ne moz' ovo zadugo. Kad je to bilo da Cigàni u srecu i mir zivu. I sve psujem sebe sto tako sve na crno vidim. Pa kazem sebe, rek'o: budalo, bre vidis da je dobro sve, nisi se navìk'o u ovu jebenu preseljanciju, da imas pare, da si svoj covek, da ti ne jebe svaki majku cigansku.
Znas, moji iz cergu iz Nis, iz Skoplje, familija od tatka - isli za Italiju, da zaradu, razumes bre - da prodaju, da voze neke robe. I u'váti i' milicija tamo, ka'e onaj: sta to imas u kombi, drogu vozis, nanicu ti cigànsku. A ja sam pre isto jedared tamo bijo, pa znam da onaj milicajac prvo bije pa posle pita. A ovaj moj, poc'o da se svadi s policajac: porka madona, bre, kvelo moje, kamijon, zaradìjo od svoji' ruka, bezi bre! A otac mu sve miri i milicajac i njega. Onaj Talijan poludi i u'apsi i' sve. I evo i' sad u buksu u Rim. A droga? Kak'a crna droga! Isli bre da prose, da maznu nesto, al' nisu mogli to da objàsne na oni pederi zabarski, majke im ga spaljim!
Nego, imali neki televizor i auto bez registraciju, isteklo, a novu nije im'o. I za to godinu dana u bajbok. Trt! Eto ti, bre, zarada i Italija i kurac.
I tako, sve sedim pred kucu i mislim se: ovde u nasu Jugu, ovde smo u nasu zemlju. To je nama nas Tito dao, da i mi Cigani u svoju drzàvu budemo, sa sve papiri i registraciju, da se zna kad se dete rodi i kad neki umre i kad se zeni. E, to, nas Tito, sve mu pozlatilo dabogda, tamo gde mrtav lezi, nek' mu je laka zemlja.
Mi njega k'o Ramazan slavimo.
K'o Djurdjevdan. K'o krsnu slavu. Al' nema Tite nasega vise,
a to nije dobro. Jerbo kad njega neima, cemo opet da najèbemo. 'Ocemo, svega mi.
A inace,... lepo mi bilo. Provodili se. U disko isli. Mnogo sam voleo u disko da idem. Da igram. Isli uvek u Tresnju, znas bre, na Tresnjevku, eee tamo.
A ja sam ti glavni tamo bijo. Sampijòn! I kad dolazim, one ribe, Zagrepcanke, govore: pazi ga - ide Sampijòn. A ja se sredim, pa sve fore pokupio, ka'em: idem na cagu.
I na prvenstvo u Salun, medju najbolji bio. Samo je jedan bolji bijo. Djogani. Njega niko blizo nije mogo da bude. I sve igra - italo, hajenerdji, brejk, sve. Sve cake samo od njega skid'o i jos svoje dodav'o, al' svejedno je on najveci bio i ost'o.
Posle, mog'o je da kara sta je 'teo. Po tri pod ruku odvede posle cege. I to ne tri neke sjadnice, razumes, nego najbolje, sve plavuse, u minìci, Zagrepcanke. Jednom rukom, I - u auto, kod njega na karanje. A i ja, nije da nije, svaki put pokùpim nesto.
A onda je doslo.
Onako sve udjuture. Lepo se secam, stajali ja i burazer na stand, kad je onaj iz opstinu na Dubravu prvu zastavu izneo. Na kocke: jedno crvèno, jedno belo. A moj burazer, Tarzan mu ime, sve zajebàva na onaj. Pita gi: e, 'a de je ona sa zvezdu?
'Mrs tamo' - a ja na romski mu ka'em
da onaj ne razume,
Sta zajebavas na covek?
To je bilo cudno, jer ja isto volim da zajebàvam na ostàli, al' k'o da sam znao da sa onaj ne treba da se zajebàvamo, jer 'ce nam dodje glave. A taj sa opstinu - mislis da je psov'o, da se naljutío? C! Uopste. Samo se okrete i 'naki ladan k'o spricer, odozgo, kaze na Tarzan: 'Ovo je nova, nasa. I ovu nece niki da skine.' I ode. Lepo, mislim se, a sve i meni nesto ladno doslo od njega, al' od tu vasu nece nama debeli krompiri da rastu. I okrenem se na Tarzan i rek'o:
Ava kari to ti karafte nesto.
On dodje, a ja mu zviznem jednu vrucu iza usi i rek'o: 'nemojda sam te ikad vise vid'o da se s ovi zajebavas'.
A on mlad - dete, ne razume.
A ja sam bio na sastanak nasi' kad su stari rekli da ce sad nesto u drzàvu da se menja:
ovi nji'ovi stari ce da odu a novi ce da dodju. I ovi novi ce da napràve da ne bude Juga vise. Kako to da Juga ne bude vise? Kad je to bilo bre? A oni kazu: 'jes', jes, nova vlada, nova drzàva i sad treba da idemo svi na opstini da se registrujemo za novi papiri. Da se vidi ko tu pripàda, a ko moz' da ide.
A de cu ja u pizdu materinu, kad meni u licnu kartu pise da sam se rodio u Nis. Nista nemoj da brines - ka'e - ce platimo k'o i uvek i da dobijes svi papiri.
I potaman, dogovòrimo sve sa opstinàri da dodjemo famìlija po famìlija za ta jebena dokumenta. Dodje i na nasi red i na moju familiju. I tu ti noc, pre nego cemo da legnemo - cuka neko na prozorce, kasno bilo - ne znam vise sto ne spavàsmo.
A moj krevet do to prozorce i ja otvorim. Stoji Ahmet Jovanovic, isto, k'o i mi se zove, dodje nam rod neki. Rek'o: s'a ces ti, bre, u ovo doba, mi polegasmo?
A on ne dise. Sav se stis'o, oci mu se rasirile, sav dr'ti. Us'o u kuci! Begajte, bre, gore kuce na Kozari Bok' - ka'e. 'Kake, bre, kuce, sta trtljas tu, de to? Jel' se to svadio neki opet? A moji zanemeli, sve i 'jasno, samo ja blesav ne svàtam. 'Gori, bre' - on ce. 'Zapalili policajci. Bacivali zapalite flase kroz prozor. Pet kuca izgorèlo... To je besno, bre, pucali u Slavoniju. Srbi na nji, izgubili pa pobesbeli. Samo da se razdàni, ca idu nasi stari da se dogovòre sa nji'ovi. Sve on to tako u jedan dah, na dusak izgovori na nas. Ja mu dadn'o rakìju i ondak ode.
U kuci niko ni rec, k'o da je neki umro. Ja sedim, k'o slomit i bude mi sve jasno. Padne mi ondak mrak na oci.
Sutradan sam bio preko granicu.
Jebès ga, ja se snas'o. Necemo mi da propàdnemo - nikad, bre!
A, moji, famìlija? A, ne, ostali dole, Javili mi posle da je dosla naredba da se pravi mobilizacija. Ja sam vojsku sluzio, onu, znao sta to znaci. I pokùpise moj Tarzan, burazer, razumes. Bijo posle u borbu. Kaze, isto k'o i drugi - na liniju, zalegao, puc'o iz tandzàru. Ranilo ga u ruku, dos'o kuci.
Posle mu dalo i papiri da se vidi da se borìo, sta mu vredi kad tu ruku ne moze ni da podìgne vise. Treb'o je da ide sa mene, ovde. Kad je blesav, pa ost'o.
Znaes kako je, ovde moras dobro da gledas, cetvore oci da otvòris.
Ovi Holandezi mnogo glup svet. Udjem u tramvàju, ja gi kazem 'Bosnije, Bosnije, fluftelinge' - i dok se on okrete - ja za budjelar. Evo ti, bre,
kad neces na izbeglice da pomógnes.
Ko? Mene? Iiii - jos toliki da narastu mene neki da u'vati.
A ako i u'vati - ce me pusti.
Jos bata nesto da ti kaze: izbegàvaj se ovi nasi, dalje od nji' jer ces da najebes. Ajde, ceka me neka ekipa u metro, moram
da idem...
sadrzaj
arkzin home